 |
| Itaka, Edvard Dodvel, 1821. |
ITAKA
Mi plovimo ka Itaki. Od obale do obale, od zvezde do zvezde. Od vremena do vremena, od jedne do druge negostoljubive zemlje, ka izgubljenim kraljevstvima.
Kroz haos i kroz anarhiju, u kojoj više nema ni onog dole ni onog gore. Kroz bolest i pomračenje. Kroz međuvreme u kojem više ništa nije blisko ni daleko. Kroz zabludu i kroz grešku. Kroz dugu noć i kratki dan. Kroz rat koji još nije sloboda i kroz mir, koji nije spokoj. Od Zlatnog veka do Gvozdenog veka, od Hrista do Antihrista. Od početka do samog kraja. Neki to zovu progresom, napretkom, ali to je napredovanje u smrti, jer mi umiremo svakog dana, idući od zore Zlatnog doba ka potpunom pomračenju, u dubokoj noći Gvozdenog doba.
Mi plovimo ka divljini. Kroz ruševine gradova i civilizacija. Kroz malodušnost i kroz strah. Kroz san i obećanje drugog počinjanja. Kroz radost i kroz potmulu bol. Kroz život koji nas sputava i kroz smrt, koja oslobađa. Kroz led i kroz noć. Ka zvezdanim požarima, od Gvozdenog ka Zlatnom dobu, od Antihrista ka Drugom dolasku.
Naš jezik je ruševina Znanja, naše reči šupalj odjek. Naše misli su mutno sećanje. Nemoćne su da iskažu istinu. Nemoćne su da iskažu ko smo i kuda idemo, mi, ljudi gvozdene rase, zatočeni u Gvozdenom veku.
Nemoćne su da izraze neizrecivo.
Boris Nad
